Fakultet za sport i turizam

Zovem se Saša. Imam 22 godine i živim u zgradi duhova, u gradu mrtvaca.
5. dan. Budim se ponovo bez ikakvog sećanja na predhodni dan, ili bilo koji od poslednjih 5 ili više... 5 ili više dana agonije. Posežem za paklicom pljuga i ništa... Čak je i flaša štoka pored kreveta prazna. Podižem roletne i sunce me automatski zaslepljuje. Sunce! Sunce posle 5 dana jebene kiše, pa šta još može da se desi?! Spuštam ih ponovo. Mrzi me da živim, a kamoli da idem u prodavnicu. Ma idem u boksericama i skejterkama, kao da me je i briga na šta ličim. I naočare za sunce, obavezan akcesoar. Pa da, zaboga ne smem oslepeti na tom putešestviju od čitavih 50 metara.
Otvaram vrata i užasan smrad mi podiže kiselinu u želudcu. Kakav komšiluk... Ovaj dan je definitivno poremetio monotonost depresije i razarajuće agonije. Jebeni smrad me podsetio na nju. Pa to valjda dovoljno govori.
Brate kakvi su ovo neredi? Ambulantna kola, policija, gomila ljudi, jecaji... Opet neki leš? Gde ja živim...
Da premotam film.
Radi se o devojci. Zapravo, uvek se radi o nekoj devojci. U nekim slučajevima i / ili muškarcu. One rađaju, kuvaju, vole, maze, kurvaju se, zamonaše se, ostave te ili te nikada ne ostave. Proganjaju ili ignorišu. Neke su čak i ratove započele. Neke ih i dobile.
Ovo je drugačija devojka. Savršena devojka. Porcelanska devojka. Nežna, krhka, onaj tip devojke za koju bi pomislio da će ti se istopiti u rukama. Oči koje se smeju. Usne koje izgovaraju najsavršenije reči i poklanjaju najnežnije, najstrasnije, najgrublje poljupce. Živela je u stanu pored mene. Malo se o njoj znalo. Pričala je da je glumica, da radi u prodavnici želja. Da prodaje snove i slatkiše. Zašto se baš meni obratila, to mi nikada nije bilo jasno. Kao nestalo joj pljuga, pozvonila mi na vrata, bla, bla...  tako nešto. Ipak je prošlo 5 godina od tada. To je prvi kontakt. Ruke su mi se nenormalno znojile, telo drhtalo, koncentracija bila ravna nuli. Ništa mi nije bilo jasno. Ni kako, ni zašto, ni šta mi to njena pojava radi. Izgledala je živo i spokojno. Jedini mogući izraz pogodan da opiše taj trenutak je najpatetičniji mogući, ali šta da radim - očarala me je! Od tog dana postala je moj svet. Svet koji se sada srušio. A za to nije ona kriva. Svako ko postavi osobu o kojoj tako malo zna za centar svog sveta je sjeban. Svako ko 5 godina voli nekoga o kome tako malo zna je glupan, ali opet to je druga priča. Ljubav je slepa i te fore. A zapravo je ono čemu nas psiholozi uče – zaljubljenost - egocentrična pojava. Volimo zapravo sebe, tj. ono kako se osećamo uz tu neku specijalnu osobu. Pa valjda sve te negativne aspekte ne vidimo, svesno ili nesvesno, to je već individualno. A bilo je tu svašta...  Drugih muškaraca, krvi, plakanja iza zatvorenih vrata...  Alkohol, droga, mnogo droge...  Rehabilitacija, jedna, druga... 105 pa opet. Začarani krug. To je valjda ono što se ne gleda. Pamtim Tvister, vođenje ljubavi, divljački seks, Transformerse, spavanje, zagrljaje, poljupce. Pa da, samo pozitivne, tako je najbolje. Bila je drugačija i preživa za grad mrtvaca.
Rekla je volim te, biću tvoja kiša i tvoje sunce, ali postajem jako umorna. I nema je 5 dana. Ne javlja se. Uh, šta sve prođe čoveku kroz glavu na putu za prodavnicu.
Otvaram vrata zgrade i zapljuskuje me miris, predivan miris. Poznat, ali dalek miris. Miris koji se polako gubi.
Otvaram vrata stana. Sedam, podižem roletne, skidam naočare, uzimam pljugu i... jebeni upaljač ne radi. Hmm, neko se sada pošteno smeje.
Da ponovimo, ja sam Saša, skraćeno od Aleksandra. Imam 22 godine i danas sam izgubila ravnotežu, a kakav je bio Vaš dan?