Ovo nije Ničeova knjiga. I ne sadrži nijednu njegovu kontraverznu teoriju, bar ne u celosti. Nije čak ni nastala po istinitim događajima. Mada ih ima. Glavni likovi su naučnici, filozofi, od kojih je širokoj populaciji poznat i zanimljiv samo Niče. Njen pisac je američki psihijatar. On nije bog zna kakav pisac. Čitljiv je, ali ne i literalno maestralan.
Ali, knjiga je popularna, prevođena je na desetine jezika i izdata u hiljadama edicija. Zato što je hipnotišuća. I da vas ne zanima psiho-analiza, vi ćete je uzeti i čitaćete je i nećete je ispuštati iz ruku. I sanjaćete je i imaćete potrebu da pričate o njoj i neće vam dati mira, nikako. I kad je pročitate, ona će se vraćati i vi ćete se vraćati njoj. I verovatno nećete umeti da je prepričavate, što je čini još magičnijom. Jedna je od onih kniga koju ne zaboravljate.
Verujem da većini vas ne otkrivam toplu vodu ovom knjigom, niti mi je to poenta. Sem neutažive (hvala Anaquie za savršen izraz) želje da nešto iz mene izađe nakon čitanja, nemam baš puno da vam ponudim. Ako niste čitali, preporučujem, a evo i nekoliko ličnih razloga. Ličnih, jer ovakva dela nisu nastala radi objektivnih kritika i kritičara.
Priča ima odličan zaplet. Nepredvidiva je i tempo otkrivanja misterija u stopu prati tempo radnje romana. Pisana je studiozno, ispunjena je svim potrebnim informacijama. Ne ostavlja puno prostora za teoretisanje tokom čitanja i ne zahteva veliko mozganje, iako se nikako ne može čitati kao best seller romani. Likovi su detaljno formirani, radnja se momentalno vizualizuje, što vas samo još više navlači na čitanje.
Ipak, duša ove knjige, na meni do sada nepojmljiv način, priča priče već toliko puta ispričane. Zašto živimo živote koje ne želimo da živimo? Šta su varke kojima sebe lažemo, otkud one u našim mislima, snovima, željama? Šta smo mogli, a nismo i šta možemo, a nećemo?
Više od svega, "Kad je Niče plakao" je najistinskija knjiga o prijateljstvu koju sam ikada pročitala.
