Vreme stare Jugoslavije (dozvoljeno je praviti poređenja sa još nekim starim državama) je, ma kako mislili o njemu, ostavilo veliki broj sportskih heroja. Sport kao pokazatelj pravih vrednosti, kao merilo poštenja i fer pleja, kao simbol zdravog razmišljanja i načina života. Tehnologija i svakodnevni napredak nisu nam u svemu pomogli. Olimpijske medalje koje su naši roditelji proslavljali uz “Hej, Sloveni” u mnogim sportskim disciplinama nisu ponovljene, a mnogi od onih koji su ih osvajali, nažalost više nisu u sportu, ili ispod svojih adresa potpisuju neki daleki poštanski kod…
Momir Petković, olimpijski šampion u rvanju grčko-rimskim stilom iz Montreala 1976. godine bio je gost predavač na Fakultetu za sport i turizam. Zvanični promoter Evropskog prvenstva u rvanju, koje se ovih dana održava u Beogradu, kao gost profesora Dokmanca, selektora srpske rvačke reprezentacije, svoje utiske o američkom životu, sportu, snu… rado je podelio sa studentima tims.a. Ovoga puta je priča o olimpijskom zlatu, svetskim medaljama i mnogobrojnim nastupima na nacionalnim takmičenjima bila u drugom planu.
Momir Petković je poslednjih desetak godina zvanični trener Američkog nacionalnog tima, a već 26 godina živi u sistemu koji se umnogome razlikuje od onog iz kog je potekao.
“Otišao sam sa suprugom i malom decom i prvih godina moj jedini cilj bio je da preživimo beskompromisnu životnu borbu u kojoj smo se našli. O sportu kao redovnim treninzima i takmičenjima nisam ni pomišljao. Ali, upravo me je stabilna i jaka sportska baza koju sam imao razvijenu održala “iznad vode”. U prelomnim trenucima, kada do izražaja dolaze specifične sposobnosti, vidi se ko šta nosi u sebi i ko je spreman za svakodnevna životna iskušenja. Zahvaljujući psihološkoj i fizičkoj stabilnosti koju sam stekao u rvanju opstanak moje porodice nije dolazio u pitanje”.
Ovom velikom, uspešnom sportisti trebala je čitava decenija da sve životne elemente postavi na svoje mesto i onda pronađe i svoje, tamo gde je uvek i pripadalo – u sportu.
“Proučavao sam američki sistem školovanja i sporta kroz aktivnosti svoje dece. U Americi gotovo da i ne postoje klasični klubski sportovi na koje smo mi navikli. Sistem školovanja je do te mere razvijen da se svi učenici pronađu u nekoj od školskih ekipa, u svim uzrastima. Najspektularnija su upravo finalna takmičenja američkog fudbala, la krosa, košarke… Prepuni stadioni, reflektori, prateći programi… desetine i desetine ljudi bodri srednjoškolske i koledž timove. Mene posebno fascinira način na koji se deca uključuju u sport. On je deo života, od prvog momenta su mogućnosti mnogobrojne, nema rane selekcije niti specijalizacije. Međutim, odmah je prisutno razvijanje pobedničkog mentaliteta. Jako je puno takmičenja, liga, divizija, dvomeča, tromeča… a sve u cilju stvaranja prilike da svi osete čar pobede. Nivoi takmičenja su prilagođeni tako da se svaka ekipa takmiči sa sebi ravnima. Šansa za pobedom je svima dostupna”.
Saznali smo i da ta, visoko razvijena, sportska kultura kao pojavu ne poznaje divljanje na stadionima, incidente i vandalizme. Publika dolazi da uživa, da podrži svoje prijatelje ili školski tim. Kako su sportske aktivnosti u školama podeljene na tromesečja česta je pojava da sportski nadareniji studenti boje svoje škole brane u više sportova. Tako među rvačima koje trener Petković trenira na koledžu ima dosta fudbalera. On je dao jednu zanimljivu teoriju o tome zašto su trčanje i rvanje aktivnosti najprikladnije čoveku. U nadmetanju dvoje ljudi najpre je potrebno nekog stići (trčanje), a zatim ga srušiti na zemlju (rvanje) i pokazati svoju dominaciju. Poređenje je moguće i figurativno shvatiti, ali nagon za trčanjem i raznim zahvatima ipak ostaje.
Gostovanje Momira Petkovića i njegovo neposredno i jednostavno životno kazivanje još jednom je potvrdilo snagu vere, zaključio je dekan Fakulteta, prof. Ahmetović. Vere da sebe možemo izgraditi kao šampione, ali i vere da nam niko drugi nije kriv ukoliko u tome ne uspemo. Iako potičemo sa starog kontinenta, kolevke mnogih sportova, ponekad nija loše prepisati i od mlađih. Onih koji sa malo istorije iza sebe izgrađuju nešto do čega naša kultura i civilizacija još nisu stigle.
